Multikreativac

Danas sam prisustvovao situaciji u kojoj mi je jedan prijatelj prepričavao neki klip koji je video na Ruskoj televiziji i rekao kako je to napravio neki lud Rus, i kako je šteta što mi nemamo tako kreativne ljude. Budući da taj prijatelj nije usamljen u tom uverenju, želimo da ispravimo nepravdu i da vam predstavimo Nikolu Silića, čoveka koji svojim humorom i kreativnošću uspeva da nam izmami osmeh bukvalno svakog dana.

Ja sam Nikola Silić sa Vračara, tačnije iz Krunske ulice, preko puta muzeja Nikola Tesla. Već 25 godina živim tu i mislim da je ovo predivan deo grada, jedan od starijih delova. Krunska ulica je predivna, nekada su tu bile mini vile, ministarske kuće, veoma slatke dvospratnice. Postoje i danas te vile koje bombe nisu srušile i gde se nisu izgradili soc-realizam blokovi.Cela fora je bila da svi ministri budu tu, da se spuste Krunskom do Pionirskog parka, tu je dvor i svi su blizu i sve im je tu. Moja baka je bila babica i radila je u porodilištu, tu gde je trenutno Studentska poliklinika, a koje je bombardovano za vreme II svetskog rata. Baka je ostala živa zbog toga što je bila druga smena tad kada je bombardovano.

Mi smo se doselili baš preko puta toga, u jedan od tih socijalnih blokova (naravno ne u te fensi vile) i tu sam ceo život. Prosek godina je 93 u celom tom delu, a dok se mi nismo doselili prosek je bio oko 105. To su sve stare porodice. Neki gradovi imaju smog, dok mi imamo snob. Ali ne taj Dedinje snob sa parama, nego snob “živimo u centru”. Vračar je predivno mesto, jedno toliko snobovsko mesto, da smo uzeli sve loše elemente, stavili ih u jedan deo grada i taj deo nazvali Čubura. Volimo naš kraj i trudimo se da ga držimo lepim, da imamo zelenilo i divan drvored, da ne žvrljamo grafite, mada ima i toga, kao i narkomana, kriminalaca. Spreman sam da oprostim klincima, pubertetlijama do neke godine, ali nakon toga treba znati neke stvari.

Nemam kola, imam dozvolu, ali ne umem da vozim. Kad sam pitao oca da mi kupi kola, shvatio sam da mi nisu potrebna, jer nisam ni imao za benzin, pošto nisam radio, a sve mi je blizu – Tašmajdan je blizu, Kalenić pijaca, Dom Sindikata, i Tuckwood koji je tad bio malo moderniji. Imam veliki fetiš prema bioskopima, da svi moraju da ćute i da svi ugase telefone, ali se to do sada nije desilo. Bioskop je mesto gde svi treba da budemo u tišini, a jedeš najglasnije čips, kokice i srčeš coca-colu.

Ispod Tašmajdana, gde je stadion, je bio pab Black Turtle 1, čuvena institucija veličine 12 kvadrata, gde sam proveo mladost, počeo da pijem, upoznao sve ortake sa kojima se i danas družim. Onda su to srušili, planirajući da renoviraju, a i danas još uvek renoviraju, samo prelepljuju datum završetka radova. Kao klinac sam stalno išao na Kalenić pijacu. Tamo smo već 25 godina, imamo našu babu za sir, našu babu za jaja, našeg čoveka za meso, znamo ih sve. Meni je to bilo super – daju ti ceger, pa ti sav ponosan ideš, naučiš kako se vraća kusur, pa doneseš lubenicu od 10kg.

Išao sam u VI Beogradsku gimnaziju, jer je keva mislila da sam glup za III, da je XIV puna narkomana, a nismo imali vezu za V. Mene to uopšte nije interesovalo jer sam samo želeo da se bavim nekom vrstom filma – ili da snimam ili da animiram. Svaki dan ustaneš i ides na tramvaj, a zimi ideš pešaka jer tramvaji ne rade, pogotovo tada u dobra stara vremena. Imali smo jednu godinu bombardovanja, i to je bila prva godina, kada smo trebali da se svi bolje upoznamo i zgotivimo.

Nakon srednje sam upisao Prava, da bih izbegao vojsku. Nakon 2 godine dao sam 0 ispita i shvatio da ne volim prava. Nisam ja od starta voleo prava, ali kao blizu je faks, pa da se ne cimam daleko, samo je bila fora da ne idem u vojsku. Tad smo nešto često gubili ratove i nije mi se baš ginulo. Onda sam upisao novinarstvo i imam još 5 ispita do kraja, na privatnom faksu, što je tolika sramota imati 10 godina 5 ispita do kraja i ne dati ih. Krenuo je stand up, krenuo je posao, moralo je da se radi i nije imalo vremena da se zeza oko faksa. Jednog dana, na spisku je. Nisam digao ruke, ali nije ni na vrhu spiska.

Kad sam bio klinac, oko neke 12 -13 godine, nije postojao Youtube, nego si tada imao CD na kom je bilo par smešnih klipova, gomila smešnih fotki i stand up Robina Vilijamsa i to se vrtelo po gradu. Gledao sam sve to i rekao da hoću ovo da radim, ne znam zašto, ali u mojoj glavi mi je delovalo da bih to mogao da radim. Svima sam pričao da bih voleo da radim stand up. Kada se pojavio Youtube, ja sam i dalje bio u tom fazonu da ću raditi stand up, svima pričao, a znam da ne postoji kod nas već samo pričam i lupetam, hvalim se na sva usta, znajući da se to nikad neće desiti. 2010. godine mi ortakinja pošalje link za prvi “Open mic” za stand up komičare koji pravi Milica Mihailović, koje se organizovalo u KC Gradu. Prijavio sam se tako što sam popunio formular i držao 2 sata miš na ikonici za send, pošto sam se premišljao. Otišao sam tamo, nastupao poslednji, bio sam veoma očajan, grešio rečenice, slova, početak jedne fore, kraj druge. Usna dijareja je bila, povraćanje, jedno lupetanje neponovljivo. A zvao sam sve ortake i ortakinje, bilo je njih 30 tamo i svi su me videli. Krenu mi misli dok sam se vraćao kući – napuniću kadu, ubaciću toster unutra, umreću, to je bolje od sramote i blama. Kad god me spiči ego, pustim taj nastup da se smirim, pošto sam to ja, ovo sve ostalo je trening i vežba.

Ali nisam to uradio – 6 meseci kasnije bio je drugi Open mic, tu sam se prijavio, ušao u prva 3, krenuo da radim. Na početku je radilo nas par – Aleksandar Perišić, Neša Bridžis, ja i još par likova koji nisu više sa nama. Krenuli smo da radimo tadašnji klub Blow up bar, zahvaljujući šefu Trifketu, koji je veoma dobar čovek jer je dopustio nama, par debila koji nismo znali da spojimo dve dobre fore zajedno, da radimo utorkom i nedeljom. Godinu dana kasnije, od sat vremena nastupa što smo mi mislili da je dobro, sve se svelo na prvih 20 minuta dobrog materijala. Od tada samo što više nastupa, što više utakmica u nogama. Nakon toga je bio prvi festival, tu nema popravnog, dolaze ljudi koji nemaju priliku da te gledaju tokom godine, moraš da izađeš sa best of-om pred novom publikom i šta uspeš, uspeš. Prvih godinu dana se pravim da ne postoje, sve posle toga je ok.

Sad smo bili prvi put u Bugarskoj, u Sofiji, tamo stand up postoji 2 godine i bukvalno ih je trojica, četvorica koji su to organizovali. Rešili su da naprave prvi stand up festival u Bugarskoj ikada i zvali su Marinu Orsag iz Hrvatske i Aleksandra Perišića i mene iz Srbije, plus par likova iz Engleske. Trebali smo da radimo pola sata na engleskom koji mi veoma dobro znamo ali malo sa ruskim akcentom – jebiga igrali smo igrice, gledali CNN, znamo engleski. Došli smo tamo i pokidali, oduševljenje totalno, tako da mislim da nas u budućnosti čeka nešto lepo. Do sad smo se držali nastupa u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori, tamo gde mogu da te razumeju. Ovo sad sa engleskim nam je prvi veliki iskorak – “level up”. Sad čekamo to, s tim nekim predznanjem engleskog, sa tim nekim forama na engleskom možemo da proširimo tržište. London i Njujork su još daleko. Aleksandar Perišić i ja smo snimali za Comedy Central, 15 minuta na engleskom, i to nam je bilo prvo iskustvo sa engleskim. To je ono što oni zovu time filler – dovedeš 20 komičara, svako snimi po 15 minuta i imaš 2 sata materijala da vrtiš između reklama.

Nakon godina vucaranja po praznim klubovima u Srbiji dočekali smo da dobijemo svoj prvi Stand up klub. Kada Milica Mihailović želi nešto da uradi, uradiće sigurno, ona je jedna od tih osoba. Klub se zove Ben Akiba, što je, za one koji ne znaju – pseudonim Nušića. Sada smo redovno tamo, to je praktično naš hram.

Pre nego što smo počeli da se bavimo standup-om i pre nego što smo napravili organizaciju standup.rs, ljudi nisu znali ni šta je standup. Oni malo obavešteniji su naravno znali, gledajući Pabla Francisca i ekipu, ali većina ljudi nije imala predstavu o tome. Ljudima se u poslednje vreme potura jedna emisija na Pinku (“Audicija”, prim.aut.) kao standup, ali… Znali smo da će do taj trenutak jednom da dođe. Bukvalno smo znali od starta. Nas u organizaciji ima veoma malo jer se držimo nekih kriterijuma. U samoj srži stand up-a se drži do autorskog materijala. To je tvoje, ti si smislio, to je tvoj materijal. Zamuckuj, izgledaj k’o kreten, ali neka bude tvoje. I kad god se pojavi neko ko priča tuđe fore, prepričava viceve iz sedamdesetih, glumata nešto, izvodi skečeve koje izvodi na televiziji, to prosto nije stand up. „Ali to je smešno“ – pa da, ali i Kursadžije su smešne nekim ljudima. I ova emisija je veoma, veoma loša pojava. Kada ne bi to nazivali stand up-om ne bih imao ništa protiv, samo još jedan Pinkov proizvod – jedan „pinkizam“. Na svu sreću, mi znamo da ljudi koji nas prate znaju razliku.

Video je krenuo onda kad sam provalio kako da animiram dva frame-a na tadašnjem Pentiumu 2. Onda kad sam otkrio da mogu da Photoshop-ujem fotke, da pomeram layer-e i sve to, e onda je sve krenulo. Uvek je bilo to da umem, ali nikad nisam znao šta ću. Onda sam provalio gif-ove i krenuo da ih radim i kačim na Tumblr. Bukvalno sam sve vreme čekao da se pojavi program za to nešto što sam želeo da radim, ništa od tehnologije nisam imao.

Kada se After Effects pojavio, pa onda malo jači kompjuter i malo jači After, zaposlio sam se kao montažer na tadašnjoj televiziji Enter, sada već bivšoj novobeogradskoj televiziji. Televizija je za mene jedan veoma ubitačan kurs, jer da nisam naučio sve što sam naučio u prve dve nedelje, ne bih se ja zadržao tamo. Montiraš vesti u 5 do 9, da bi one išle u 10 do 9, montiraš vesti bukvalno dok one idu, da bi se odmah emitovale. Bili su mnogo tehnološki potkovani za to vreme, imali su svoj server. Tu sam upoznao fantastične ljude iz svih živih televizija, od Politike do RTS-a. Nekako, u slobodno vreme, između vesti dok smo montirali to, počeo sam da radim ozbiljnije After Effects i Photoshop. Onda su se pojavili gifovi, a gif je odličan format – napraviš 2 sekunde, završi se i krene ponovo, ide u krug. Ako ga lepo uradiš onda je prijatno za oči, lepo za gledanje. Krenuo sam da ih kačim prvo na YouTube a onda su se desile poplave.

Naš premijer je tada postao baš “inspirativan”, bilo je dosta fora, i onda sam video da je to prekratko za YouTube. Instagram je uveo video, maksimum 15 sekundi trajanja, i to je bilo idealno. To je iz nekog razloga “eksplodiralo” – ljudi vole kada neko zajebava političare. Ja sam hteo eto tek tako da probam neku tehniku, ali da ne bude eto tek tako nego na konkretnim primerima. Onda je to krenulo, i negde oko šestog snimka je postalo ozbiljno. Onda je videla to i ekipa koja radi emisiju za Ivana Ivanovića tako da sam postao njihov spoljni saradnik. Sada stalno pratim Tanjug, znam sve tikove političara, znam kada lažu, a kada pričaju istinu. Tj ne znam kada pričaju istinu, toga uglavnom nema. Klipove ne mogu da pravim od ozbiljnih materijala već kada lupaju nešto, a toga ima koliko hoćeš…

Sledeće Stajalište je animirana web serija, hobi projekat Andrijane Vešović (Zombijane), Marka Marjanoviča i mene (hobi projekat znači, biće kad bude, kad nađemo vremena – ne, ne znamo kada je to, trudimo se, ne zabušavamo, samo imamo druge stvari da radimo, jebiga), o jednoj preljubavnoj priči između Boška, kontrolora u autobusu i zaklete švercerke, Dobrile. Zombijana je planirala da napravi web strip, kada je napravila prvi poster animirao sam ga da testiram neke programe, snimio glasove (loše) i poslao joj da vidi. Njoj se svideo taj trejler i odlučili smo da napravimo ceo serijal, uveli Marka u celu priču i sada smo na pola prve sezone (kucam u drvo).

Dodao bih još samo na kraju – nemojte nikada da sudite o ljudima po opštinama u kojima žive. Ideja da su opštine različite je istina, i to veoma dobra istina, ali nije lepo to raditi. Ne postoji neka linije gde bismo smeli da kažemo – “nakon ove linije samo govna, a ovde će Isus prvo da dođe kada se vrati, prvo kod mene na kafu”. Moja zgrada ima svakakve ljude, i divne, i loše, i grozne, i toga ima svuda. Ovo važi za sve opštine, osim za Novi Beograd. To treba sravniti sa zemljom, krenuti ispočetka i numerisati sve kako treba. Čekam neki Lex Specialis za rušenje Novog Beograda, kad već može i za ovaj imaginarni Beograd na vodi, nek se to bre izgradi kako treba. Moj ćale je odrastao na Novom Beogradu, i jedan moj dobar ortak je tamo – znam ja gde on živi ali ne umem da opišem, totalno mi je konfuzno, tu ni GPS ne pomaže.